Radosnu vest da sam opet trudna prati i misao: “o ne, to znači i porođaj, verovatno carski, jer je i prvi bio, i nekoliko dana u bolnici…”. Potiskujem je, ne moram još o tome da brinem, rešavam da uživam u trudnoći. Ali kako mi stomak raste, tako se i strah od porođaja pojačava. Rešavam da se ovaj put bolje pripremim: istražujem i čitam sve što mogu da nađem na temu VBAC (Vaginal Birth After Caesarean, iliti vaginalni porođaj nakon carskog). Gledam snimke, uspevam da nađem i kontaktiram 2 osobe sa uspešnim VBAC iskustvomu Srbiji... ništa mi od toga ne pomaže sa strahom. Pred prvi porođaj nisam osećala toliki strah, više uzbuđenje. Nisam ni bila svesna koliko je moje prvo iskustvo porođaja u bolnici (Narodni Front) ostavilo traga. Kada sam iz nje izašla sa zdravom bebom nakon 4 dana nisam više o tome razmišljala, bila sam srećna i oporavak je išao dobro. Imala sam osećaj, verovatno poznat mnogim mamama, da sve to više nije toliko važno, samo da smo beba i ja sada dobro, i da sada mogu o njoj da brinem kako ja želim. Ali nova trudnoća donela je sa sobom mnogo veći strah od porođaja, i shvatila sam da moje telo pamti sve traume koje je u bolnici doživelo.

Iako je um zavaran idejom da je porođaj sam po sebi opasan po život i da je kućna varijanta bez nadzora lekara veliki rizik, telo je sve ono što mu se dogodilo tih nekoliko dana u bolnici identifikovalo kao nasilje i upamtilo, verujem isto kao što je upamtila i svaka beba koja je rođena uz blještava svetla i bele mantile koji je odvajaju od majke, seku pupčanik, pregledaju, kupaju, bockaju, mere a zatim ostavljaju u vakuumu koji nije toplo majčino naručje, da protiv ove nepravde uzalud protestvuje kako jedino ume, plačući do iznemoglosti, u društvu ostale neutešne kvazi siročadi.

Želela sam prirodan prvi porođaj i za njega se pripremala i sa radošću ga iščekivala. Sa lekarom koji je vodio trudnoću pravim plan da se porodim prirodno, bez epidurala i lekova, u prisustvu muža. On me u tome podržava i ničim ne nagoveštava da po njemu prirodan porođaj znači: primiću te u porodilište sa blagim kontrakcijama i malom (2 cm) dilatacijom, prokinuti vodenjak, priključiti na IV pitocin i CTG tako da ne možeš da mrdneš. Sve se tako desilo tog 27 Jula 2010, a ja nepriremljena popunjavam formulare, oblačim spavaćicu i malo uplašena i uzbuđena čekam muža da mi donese torbu, koju smo za svaki slučaj poneli. Sestra nas nekoliko porodilja sprovodi do lifta i ispred kaže mom mužu i meni da se pozdravimo. «Ali mi idemo zajedno» kažem ja. Ona zbunjena, kaže dobro. U liftu jedna od porodilja, Romkinja, plače. «Džaba ti je sad da plačeš» teši je sestra. Kad smo stigli na sprat ona opet ponavlja, «e, dobro, pozdravite se sad», «ali mi idemo zajedno na porođaj» ponavljam ja. Utom nailazi doca, upućuje mog muža na sobu gde će se presvući i sačekati me, a mene na obavezano brijanje i klistiranje. 

Ne snalazim se dobro na toj pokretnoj traci. Poslušno obavljam sve što od mene očekuju, i ne usuđujem se da iskažem protest prema ovim krajnje nedostojanstvenim tretmanima, kako ne bih izazvala zastoj, jer iza mene ima žena koje su primljene sa bolnim kontrakcijama. Nakon toga me sprovode do apartmana koji smo tražili, i kad unutra vidim muža u zelenom, sa kaljačama i maskom, odmah mi je lakše. U apartmanu je čisto i intimno, samo su svetla blještava.

Pre nego što uspemo da raspakujemo i nadujemo pilates loptu dolazi sestra i govori mi da moram da legnem, povezuje me na CTG i IV (za koji naivno mislim da je samo radi bolje hidracije i energije) i kada je pitam zašto moram da ležim, kaže mi samo «morate zbog bebe». Odlazi i dugo nikoga nema, a meni se intezitet kontrakcija naglo pojačava. Okrećem se na stranu, ni tako mi nije najudobnije, ali bolje je nego na leđima, a muž mi masira krsta. Savladavamo zajedno prve bolne kontrakcije, ali vrlo brzo postaju toliko bolne i toliko česte da šaljem muža po nekoga, da mi daju nešto za bolove. Dolaze zajedno sestra i lekar, oboje me pregledaju, konstatuju da sam 5 cm otvorena. «Jel to dobro ili nije?», pitam uplašena, «mnogo boli, ne mogu više.» «Za epidural je kasno» kaže obraćajući se meni, a onda sestri «daj joj: to i to» za bolove.

Od tog trenutka, već razočarana u proces koji se ne odvija onako kako sam zamišljala, potpuno gubim kontrolu i jedva sam svesna. Pamtim kontrakcije koje nailaze jedna za drugom, muža koji me pita kako se osećam i šta on može da uradi a ja sam toliko opijena da ne mogu ni da mu odgovorim. U jednom trenutku osećam nagon za napinjanjem. Doktor i sestra dolaze, opet me oboje pregledaju, konstatuju punu dilataciju ali i to da se  plod nije spustio niz porođajni kanal, a srčana radnja usporena. «Napni se» govori mi doktor, ja pokušavam nekoliko puta. «Ne možeš ti ništa da uradiš» kaže, pregleda me ponovo, toliko grubo u pokušaju da manipuliše glavicom da urlam od bola. Onda se okreće mom mužu «bolje da idemo u salu, beba je izgleda mnogo velika, može da potraje, a po srčanoj radnji već je rizik...». Oboje se slažemo i s' olakšanjem prepuštamo dalji tok porođaja anesteziolozima i hirurzima. 

Pred ulazak u salu mi postavljaju par pitanja, daju papir da potpišem, skidaju spavaćicu i dragi lančiić sa ank simbolom koji nikada više nisam videla. Moj muž koji je ispred sale čekao kaže da su za nekih 20 minuta izneli našeg 4100g teškog dečaka s' kojim se on pozdravio poljubivši ga u čelo, a ubrzo i mene, da me razbudi. Budi me poznat glas i nasmejani lik mog muža. Smeštaju  me u sobu sa intenzivnom negom i ubrzo na naš zahtev donose bebu. Prvi put držim i dojim našeg sina i presrećna sam. 

Te prve noći, na insistiranje sestre, uspevam da se par puta okrenem na stranu, uz osećaj da će mi utroba ispasti. Taj osećaj je trajao nekoliko nedelja, a posebno je bilo neprijatno svako manje naprezanje, npr kašljanje, koje je zbog anestezije u prvim danima bilo često. Sestre se smenjuju, kupaju i presvlače nas, menjaju prazne IV boce, u njih ubrizgavaju sredstva za bolove i antibiotike, menjaju pune kese urina... sve ide bez mnogo pitanja i interakcije. Naredno jutro donose mi sina na 5 min. «Kad će moći da ostane uz mene?» pitam. «Kad budete mogli da ustajete i držite ga» kaže sestra koja je podelila mamama te male zamotuljke i pokupila ih u roku od 5 minuta kao da su zaista ništa više do veknice hleba. U istoj sobi je i mama prevremeno rođene bebe koja jeca dok odnose naše bebe.

Popodne premeštaj u sobu. Prvi put ustajem nakon operacije, polako se gegam držeći se za sestru jednom rukom, dok u drugoj nosim kesu sopstvenog urina. Prolazimo pored ogledala, hvatam svoj bledi i ispijeni lik, što me malo me plaši. Hodam jako pažljivo zbog osećaja da će mi utroba ispasti, ali prija mi pokret. Uveče ustajem i sama  odlazim do lavaboa gde se umivam i u ogledalu vidim da više nisam sive boje. Sestre mi skidaju kateter i kažu da sad mogu sama do toaleta. To veče mi donose sina i kažu da mogu da probam da ga dojim ako hoću. Gledam u to malo biće, dušu zarobljenu u nemoćnom telu, smeštam ga pored sebe i dojim. Već za pola sata dolaze i nose bebe. «Zašto», pitam. «Treba vam odmor», kaže. «Donosimo ih rano ujutru na podoj». Prepuštam joj sina. Te noći ne odmaram, budna sam, nisam više opijena od lekova za bolove. A san ne dolazi. Čini mi se da prepoznajem plač svog sina u horu plača koji se konstantno čuje i to mi slama srce. Odlazim da pitam da mi ga donesu. «Koja ste soba?» Odgovaram. «Vratite se, donećemo vam bebu.» Donose ga mnogo kasnije, oko 5 ujutru, kad i sve druge bebe. «Ovi vaši su se drali kao magarci» obraća se sestra meni i cimerki. Uzimam zacenjenu bebu. Treba mu nekoliko minuta da se umiri i počne da sisa. Ubrzo i zaspi. Sad kada sam pokretna sestra me pita jel hoću da ostane, ili da ga nosi. Konačno smo zajedno i taj dan je naš. Ne odvajamo se. Dojim ga i presvlačim. Pedijatar zadovoljna. Ulaze sestre i pitaju kome treba dohrana. Odbijam ali tražim da pozovu sestru za laktaciju jer me brine što mi se grudi čine praznim a bradavice već jako bolne. Niko ne dolazi do narednog dana.

Ujutru u kupatilu zatičem čistačice kako puše i odustajem od tuširanja. Gladna sam, ali znam da nema hrane do večere: griz i čaj trećeg dana. Malo kasnije me posećuju muž i brat. Van vremena za posete nalazimo se u holu. To mi neopisivo popravlja raspoloženje, naročito nakon što je doktorka pri jutarnjoj viziti nagovestila da ćemo sutra možda moći kući. Vraćam se bebi (na koju motri cimerka i zove ako se probudi) i pijem ceo litar soka od crne  ribizle koji mi je muž doneo. Kako je samo dobar bio taj sok. I danas pamtim koliko mi je prijao.

Uveče temperatura, ne velika, ali već se brinem da me neće pustiti kući narednog dana, a subota je, što znači da moram da ostanem najmanje do ponedeljka. Ujutru temperature nema, kaže doktorka verovatno od naleta mleka, ali pedijatra brine što je beba požutela, traži da mu se proveri bilirubin, i ako je u redu, možemo kući. Sedim spakovana i čekam. Za pola sata ulazi sestra: »Dimitrijević, javi da dođu po tebe, ideš kući!» Uzimaju bebu da ga spreme. Ja spremna, čekam da me sprovedu do otpusta. Jedna cimerka plače, dok se pozdravljamo, tu je već deset dana, zbog infekcije materice, druga 'carica' iz sobe, mama blizanaca, porođena istog dana kada i ja, želi mi sve najbolje iz kreveta, izbegava da ustaje zbog inkontinencije. Saosećam sa njima, ali nemam reči utehe, želim im skori izlazak i odlazim. Iako mi se piški, ne odlazim u toalet, sada kad već znam da ću uskoro kući, radije trpim i čekam čistoću i komfor sopstvenog kupatila.

Uočavam svog muža i oca, kako se iza stakla upinju da vide koja je beba naša. Potpisujem se u knjigu otpusta, dobijam otpusnu listu i uputstva, dok bebu uslikava fotograf. Muž ga plaća, a zatim plaćamo i 'čuvare' parkinga. Kroz glavu mi prolazi apsurd simpatičnih crteža roda i reči «ovo su bebina parking mesta», kao i znaka «Deca se rađaju molimo za tišinu» na uglu Balkanske i Narodnog Fronta. Zašto se za poštovanje rađanja mole nasumični vozači, a ne i zdravstveni radnici, od kojih većina tom činu pristupa sa čudnom ravnodušnošću.

2.5 godine kasnije, kada o nepotrebnim intervencijama i svim njihovim rizicima i neprijatnostima, kao i rizicima operacije carski rez, znam mnogo više i shvatam da ih u bolnici ne mogu izbeći, rešavam da sa mužem posetim Pančevačko porodilište, koje nudi veću slobodu izbora. Dopada mi se mesto i priča, mada mi čitavo porodilište deluje pomalo nestvarno u sklopu ostatka oronulog bolničkog  kompleksa. Sestra nam priča o tome šta da očekujemo, sprovodi iz pripremne sobe do 2 porođajne sale, zatim do postporođajnog dela gde pričamo sa porodiljama. Deluje mi kao mnogo bolja opcija od Fronta, ali sređujući utiske danima kasnije, osećam da tu ima i dosta nepoznanica, kao i duplih standarda, a pre svega treba stići do Pančeva iz Beograda kada porođaj krene, a ja sam želela da odlazak u porodilište odložim do kasne faze, kako bih izbegla bar neke intervencije. Ostavljam otvorenom opciju odlaska u Pančevo, ali ne donosim odluku. Imam još par meseci. Muž me ohrabruje da nađem dulu, što i želim, ali odlažem. Kako trudnoća odmiče ja sve više paralisana strahom od porođaja, koji se približava, kao sudnji dan. Ne uspevam od straha više ni da funkcionišem normalno, niti da zamislim svoj život, bebu, našu porodicu – porođaj postaje kraj horizonta. 

Deveti sam mesec, a i dalje odlažem bilo kakvu pripremu ili odluku vezanu za porođaj. Početkom avgusta moj lekar odlazi na odmor i upućuje me na kolegu kod koga treba da odlazim na nedeljne kontrole, i kome mogu da se javim u slučaju da porođaj krene pre nego što se on vrati, 18. avgusta, a on veruje da neće. Na poslednjem pregledu kod njega sve analize su u redu, beba krupna, pupčanik i položaj poželjni za prirodan porođaj. Podržava me u želji da se ovaj put porodim prirodno. Kaže vredi pokušati pa ćemo videti kako ide, ali nagoveštava da se kod VBAC porođaja još manje čeka na odluku za carski, zbog rizika od pucanja ožilkja na materici (koji je 0.2 – 1.5 %). Dogovaramo se da se čujemo 18.-og uveče. 

Doktor kod koga odlazim na jednu kontrolu 2 nedelje pred termin me ubeđuje da je beba makrozomična (prevelika) i da bi on zakazao carski, ali neće da se meša, mada ako se javim na kliniku u njegovoj smeni on će mene odmah u salu. Znanje da su rizici povezani sa operacijom carski rez, kao i indukcijom, epiziotomijom itd. kod prirodnog porođaja, mnogo veći, ipak mi ne uliva dovoljno poverenja da donesem odluku da u bolnicu ne idem. I dalje se lomim. Znam da će me u bolnici juriti skalpelima ako se pojavim, a čak i da uspem prirodno da se porodim, znam da će me rutinski seći, naročito sa očekivanom velikom bebom, i da će bebu odvojiti, vakcinisati i dohranjivati bez moje kontrole. Ali i dalje se lomim.

Poslednje nedelje pred porođaj moje emotivno stanje postaje neizdrživo: znam da želim da doživim rađanje svoje ćerke, da je držim, dojim i nikome ne dam. Ali nemam hrabrosti da donesem odluku, jer nemam dovoljno poverenja da to i mogu. Osećam se paralisano, i svi mi se izbori čine previše rizičnim. Muž i ja rešavamo da ćemo svakako sačekati da porođaj krene prirodno, pozvati dulu, možda i babicu da budu sa nama, čuvaju starijeg sina i upućuju nas, i potruditi se da mi bude udobno i prijatno do odlaska u porodilište. 

Vikend pred porođaj zovem da se prijavim na radionicu pripreme za porođaj za parove koju vodi joga instruktorka i dula Mirjana Gnjatić. Saopštava mi da je zbog vrućina odložena ali mi predlaže da se nađemo i da će rado odgovoriti na moja pitanja jer mi je termin blizu. Nalazimo se 5 dana pred porođaj, razgovaramo o svemu, nasmejana je i pozitivna, i pre svega ume da sluša. Govori mi da zračim snagom rađanja. Ja se slamam i plačem narednih pola sata. Pomaže mi da prihvatim da odluku ne mogu doneti. Unajmljujem je kao dulu i za par dana nas posećuje i upoznaje sve. Predlaže da bi možda bilo dobro da razgovaramo i sa babicom Divnom, koja za sada jedina dolazi kući. Divnu zovem u petak i dogovaramo se da se vidimo u ponedeljak (19. avgusta) popodne. Osećam se bolje. Razgovor sa Mirjanom je moju blokadu raščvorio donekle, podstakao da razmislim o tome šta želim i šta mi je stvarno bitno, i nešto sam uspela da preduzmem.

U nedelju čistim kuću, podove, kadu, zovem servis za dubinsko pranje dušeka... Raspoložena sam. Muž konstantuje da mi je stomak dostigao impresivnu veličinu i slika me.

Uveče zovem doktora, po dogovoru. «Baš sam mislio na vas, kako ste?» «Dobro», kažem, «sve je mirno». Dogovaramo se da sutra ujutru (ponedeljak 19. avgust) odem na CTG.

Iste večeri, oko 10 sati osećam prve kontrakcije. Ne uzbuđujem se, verujem da su lažne, dosta ih je bilo zadnjih dana. Kako ne prestaju muž počinje da  meri vreme – 10 minuta između. Obaveštavam Mirjanu porukom, i kako kontrakcije nisu bolne ležem u krevet oko 12 verujući da će se smiriti. Uspevam da odspavam malo, ali već mi postaje jasno da se neće smiriti. Oko 1 mi puca vodenjak.  Javljam Mirjani da dođe dok mi muž puni kadu. Ležem u toplu vodu, prija mi. Kontrakcije su sve učestalije i bolne. Strah je definitivno prisutan, ali intenzitet kontrakcija i brzina kojom se sve odvija mi ne dozvoljava da mu se prepustim. Osećam se kao da je ta silina ščepala moje telo i govori mu šta da radi bez mnogo prostora za brigu. Ipak, emocije se mešaju. Kako se intenzitet kontrakcija i bol pojačava, osećam potrebu da vokalizujem. U jednom trenutku to budi mog sina, koji spava u susednoj sobi, ali muž ga brzo opet uspavljuje. Pomisao da će se opet probuditi i zabrinuti me uznemiruje, kao i neiskazani strah mog muža, koji osećam. Između kontrakcija gledam u Mirjanu, njeno bodrenje i smirenost mi prijaju, ali osećam kako strah ponovo raste. Jasno mi je da mi se ne izlazi iz kade i ne bih u bolnicu, ali ipak osećam da mi treba neko da me zapravo pregleda i sa više sigurnosti kaže da se proces odvija dobro, i da je bezbedno da nastavim kući. Molim muža da proba da dobije babicu Divnu i zamoli je da dođe. Divna se javlja na telefon, muž joj objašnjava ko smo i šta se dešava, traži da razgovara sa mnom, ja vraćam slušalicu, upravo mi nailazi kontrakcija. Vidim da muž pruža slušalicu Mirjani i čujem kako odgovara: «Da, blizu je, najmanje 8 cm». Čujem kako joj objašnjava kako da nas nađe i shvatam da će doći. U tom trenutku se povlačim i spremam za još jednu kontrakciju. Duga je i bolna, i doživljavam je potpuno iznutra, svest o okolini se vraća tek po prestanku.

Vidim da je Divna stigla. Prilazi kadi i pita kako sam. «Hvala što ste došli» govorim. Po njenom izrazu vidim da nije baš lako odlučila da dođe. Proverava bebine tonove, pregleda me i konstatuje punu dilataciju. Zatim doleva još tople vode u kadu i govori mi da je sve u redu i da probam da se opustim i dremam između kontrakcija. Ali nova kontrakcija ne dolazi, umesto nje, napon! Pamtim tu senzaciju od prethodnog porođaja, ali tu se i javlja strah od ponovnog istog scenarija. Nailazi napon za naponom, tokom nekih se uključujem i aktivno guram, nekima se prepuštam. Ne osećam više nikakvu bol, i bojim se da se ništa ne dešava, da beba ne napreduje, da su naponi nedovoljno efektni i da ih ja ne savladavam dobro. Divna mi govori da je sve kako treba i da se beba polako spušta, da već može da se napipa glavica. Ja i dalje imam isti osećaj i ponavljam da ne osećam da napinjanjem postižem išta. Moj strah i dalje raste, iako me Divna i Mirjana razuveravaju i savetuju da isključim um i radim ono što telom osećam da treba. Nailazi još nekoliko napona i odjednom mi u kadi postaje tesno. «Hoću da izađem», govorim, a moj tim se odmah organizuje i pomažu mi do troseda u dnevnoj sobi. Nameštaju mi jastuke pod noge, a ja klečim na podu, oslanjajući se na muža. Frustracija i strah dostižu svoj vrhunac, okrećem se na leđa i tražim nešto da poduprem noge, u «bolničkom stilu». Iskorišćavam nekoliko napona i guram iz sve snage, Divna me bodri, govori da vidi glavicu, da je potrebno još samo malo. Gubim snagu i govorim kako ne mogu. «Razgovarajte sa svojom bebom, Ivana, povežite se». «Ne mogu» opet ponavljam. «Prihvati to da ne možeš» govori mi Mirjana. Probam da ih poslušam, ali mi dolazi i misao o odlasku u bolnicu. Atmosfera je puna iščekivanja. «Ako odemo u bolnicu znam šta me čeka, i jasno mi je da to nikako ne želim, a ništa ne nagoveštava i da moram, sve je u redu», pomislim. Frustracija prolazi i nailazi snaga. Spuštam se na noge i napinjem u čučećem položaju. Osećam da je glavica tu, na samom izlazu. «Ovo je bilo odlično», govori Divna. «Beba se sad malo igra žmurke». Osećam da ćemo je uskoro ugledati i jedva čekam. Napinjem se još jednom i rađam našu devojčicu, u 7:15 ujutru. Divna mi je smešta na grudi, oglašava se kratko i odmah počinje da sisa. «Gotovo je!» izgovaram ushićeno. «Vidi šta je izašlo!» je prvi komentar mog muža. Ljubimo se, i u tom trenutku izlazi naš sin iz sobe. Pospan je ali shvata šta se desilo dok je on spavao. Prilazi nam i upoznajemo ga sa sestricom.

Za par minuta sa jednim naponom izlazi i posteljica. Divna je proverava, a zatim i pupčanik koji je već prestao da pulsira i kaže da ga sada možemo preseći, što moj muž i čini. Prvi put se odvajamo, na kratko, da bi joj Divna obradila pupčanik i izmerila (4150g). Postajem svesna okruženja, i svog nagog tela, koje su kroz najranjivije ali i najsnažnije stanje u mom životu prigrlili i podržali moj muž, Mirjana i Divna,  i na tome sam im beskrajno zahvalna.

Ustajem i tuširam se. Osećam laku vrtoglavicu i prijatne žmarke po celom telu. Odlazim u sobu sa Divnom koja me pregleda, ušiva i razuverava da je sve u redu i da ne moram u bolnicu. Pruža mi haljinu iz ormara i vraćamo se u dnevnu sobu gde me beba strpljivo čeka sišući svoje ručice, a muž priprema kafu i doručak. Kakvo savršeno jutro!

Ceo dan je savršen. Divna i Mirjana ubrzo odlaze, a moj muž sređuje sobu koja je pomalo ličila na scenu ubistva. Posteljicu odlažemo u zamrzivač da bi je posadili uz drvo koje ćemo u njenu čast posaditi. Puštamo naše mačore iz sobe u koju smo ih zatvorili, i sve se vraća u normalu. Javljamo bližoj porodici da je beba stigla. Divna nas opet posećuje popodne, pregleda mene i bebu, sve je ok. Ne osećam umor, ležim sa bebom, posmatram je, još uvek sa dosta neverice, ali ipak trijumfalno. Dan teče potpuno normalno, i prisećam se kako je Mirjana o toj porodičnoj intimnosti i zadovoljstvu govorila. Sin se bezbrižno igra. Nakon večere svi zajedno ležemo u krevet. Posmatramo malenu devojčicu koja nam se tek jutros pridružila i srećni smo što je svet ugledala u porodičnom domu i što oko ručice nema nikakve oznake. Sasvim je svoja i zadovoljna.

Moj muž ima teoriju, u koju sam i sama poverovala, da deca na neki način biraju svoje roditelje i da je to čast kakvoj čovek mora dorasti, ili bar dati sve od sebe.  Zahvaljujemo se našoj ćerkici na izboru i obećavamo da ćemo probati da joj budemo dobri roditelji. Ja se zahvaljujem njoj i misterioznoj kosmičkoj sili koja je pomogla da se sve odigra baš onako kako jeste, i tonem u san.